Ових дана позвао ме је телефоном Игор и саопштио ми да је у Републици Српској у граду Бијељина. Прошао је лекарску комисију и добио инвалидску пензију – нимало једноставну пензију ратног ветерана. Свакако да је то важан догађај за Игора, али његова особеност је у томе што је Игор рањен пре 26 година 3. децембра 1992. код града Вишеграда на Орловој гори у Републици Српској.
Ево како је то било. До боја 3. децембра дошло је заправо на самом почетку пута нашег одреда – Другог руског добровољачког у Републици Српској. Његово формирање започело је крајем октобра – почетком новембра 1992. године. Први озбиљан бој одред је имао већ 5. новембра те године на истој гори Орловој, када је дошло и до првих рањавања. Одредом је командовао Александар Мухарјов. Од познатих личности у том одреду је ратовао Игор Ивановић Стрелков, који је тамо био од самог почетка његовог формирања.
Бој на Орловој гори не једном је описан. Пошто је човек након 26 година добио заслужено признање, желим да испричам своју верзију тог догађаја.
Тог дана подигли су нас у 4 ујутру, а можда и раније. Брзо смо се спремили. Наше униформе, опрема, оружје, били су у одличном стању. Од наоружања треба истаћи пушкомитраљез Калашњикова (ПК) у Југославији познат као М.84, лаки митраљез РПК (варијанта Калашњикова са продуженом цеви и ногарама) који је припадао мени, залихе граната – „тромблона“, које су уз помоћ посебног уређаја гађале на 100-150 метара. Код нас је Стрелков имао бацач граната.
Доле, у дворишту школе где смо живели, чекао нас је омањи аутобус Вишеградске хидроцентрале који је требало да нас пребаци до те централе. Од ње је почињао наш борбени пут тога јутра. Расположење није баш било бодро, мучиле су нас рђаве слутње.
Брзо смо стигли до хидроцентрале, била је свега неколико километара од града, подигли су је почетком 1980-х година прошлог века Јапанци да прегради кањон Дрине. Наравно, то ни изблиза није била Дњепарска хидроцентрала, али је остављала снажан утисак. Дрина је врло лепа река, тече са југа на север и улива се у Саву. У давна времена Дрина је делила Западну и Источну римску империју.
Прошавши пешице хидроцентралу, избили смо код првог тунела који нас је изводио у долину Незуке (село Незук). Та долина је широка и у њој се пружа истоимено муслиманско село. Иво Андрић је описивао то село у причи о Авдагиној Фати, девојци која није хтела да се уда па је скочила са моста у Дрину.
Био је децембар, и у то време било је још врло мрачно. У нашем одреду било је нас 10-12, сви Руси изузев једног Србина – добровољца из Српске Крајине који се придружио нашем одреду. Звао се Симо.
Имали смо задатак да се попењемо узбрдо и уђемо у село Холијаци. Тамо су се налазили утврђени положаји противника. После неколико покушаја схватили смо да не можемо да се крећемо због мрака и густог растиња, лоша видљивост нас је онемогућавала у пењању узбрдо.
Одлучено је да се зауставимо у Доњем селу, у једној од кућа, и сачекамо зору.
У свитање смо изашли из свог склоништа на стазу која је водила нагоре. Унаоколо је било тихо и мирно, село Незук су житељи одавно напустили. Полагано смо се пењали на планински гребен обрастао шумом, а испод нас се пружала долина по којој су расуте куће под крововима од црвеног црепа.
Премда је, наравно, територија омогућавала противничким осматрачима да нас примете и достојно дочекају, то се није десило. После сат или нешто више времена били смо на планинском гребену, дуж кога је водила прилично широка стаза. Ту је шума била ређа него на падинама. Кренули смо стазом у борбеном поретку, у колони, ка селу Холијаци. Напред је ишао командир, иза њега сам ишао ја, наоружан РПК, иза мене је ишао Василиј, добровољац из Белорусије, у средини колоне био је Андреј Неменко са пушкомитраљезом ПК, а на крају колоне био је Игор Стрелков наоружан, осим аутоматске пушке, и тромблонима.
У једном тренутку смо зачули лајање паса, Србин Симо је уплашено почео да говори „пас, пас!“. Давао нам је на знање да смо откривени и да нас чекају. Али, нисмо томе придавали значај и наставили смо кретање ка Орловој гори. Наишли смо на бункер, или ватрену тачку противника. Бункер је био у виду брвнаре. Залегли смо подаље од њега. Наш командир Ас је са једним добровољцем допузао до бункера и прегледао га. Тамо никог није било, те смо наставили кретање.
После тог бункера преостало нам је врло мало до Орлове горе, највише тачке на том гребену. Стаза је била узана и стално се сужавала, све мање дрвећа нас је скривало. И у једном тренутку смо на самој гори зачули повике, а потом и пуцњаву.
Пуцњава противника затекла нас је на узаном месту гребена. Читав одред је као по команди брзо заузео северну падину гребена, на нас је отварана ватра из јужног правца, од стране села Холијаци. Заузели смо положаје и били спремни да прихватимо борбу. Премда је противник био близу, на нас је пуцано хаотично, нимало прецизно. Чули смо њихове гласове. Треба рећи да ни ми нисмо видели непријатеље. Делила нас је густа шума.
Ја сам као митраљезац седео иза камена и чекао упутства командира. Пришао ми је Ас, проверавајући наш борбени поредак. Рекао ми је: „Гледај, повремено провири и отвори ватру у правцу противника, можеш и да бациш гранату“. Камен иза кога сам седео био је прилично велик и добро ме је заклањао, а одозго је био готово раван и било ми је згодно да се повремено попењем на њега и испалим рафал у правцу противника. Пушкарање је потрајало неколико сати. Пењао сам се на камен и пуцао из РПК, противник би заузврат појачавао ватру ка мом сектору. Сунце је већ било високо, било је јасно и испуњавало ваздух светлошћу. Већ навикнувши се на своје место, бацио сам гранату према противнику. У средишту наших положаја на Орловој гори био је наш митраљезац Андреј Неменко. Он је засипао непријатеље ватром из митраљеза, од чега би се они ућутали, и активирали би се тек када би он мењао оквир. За нас је његова ватра представљала моћну психолошку подршку. Премда нисам баш сигуран да је његова ватра била прецизна.
Негде пред подне поново сам видео Аса. Ишао је дуж наших положаја, негде 10-15 метара ниже падином. Ас је сваком говорио како треба да се повучемо, пошто на нас пуцају отпозади. Наредио ми је да се спустим доле и тамо чекам да се сви окупимо. Спустио сам се неких 30 метара у густо растиње и почео да се крећем падином ка центру наших положаја, то јест ка Орловој гори. Док сам се спуштао видео сам како нашег Андреја митраљесца покушавају да придрже, и како он пада и котрља се низ падину. Схватио сам да је рањен. На самој гори се такође нешто дешавало. Прошао сам педесетак метара напред, вратио се назад и потом налетео на групу добровољаца који седе око Андрејевог тела; добровољац из Коломне је рекао да је Андреј умро. Они су лежали, стајали, седели око мртвог Андреја. Тада сам први пут у рату видео погинулог друга.
Одозго са горе допирали су узвици нашег командира Аса; викао је – помозите, дођите овамо, Игор је рањен. Питао сам оне који седе око Андреја ко ће поћи горе? Сви су ћутали. Само је Андреј из Коломне, спуштеног погледа, рекао: ја не могу. Онда сам рекао да ћу ја кренути горе, само нека узму мој митраљез и дају ми Шкорпион (аутоматски пиштољ).
Хтео бих да истакнем како сам у другом добровољачком одреду био најмлађи и најнеискуснији борац. Имао сам тада 20 година. Размишљајући потом о свом животу, када сам се спремао за велику исповест, нисам у свом животу нашао ништа сасвим несебично осим тог поступка. У суштини, кренуо сам у непознато, можда у сопствену погибију, и био свестан тога. И да ме је неко од мојих старијих другова зауставио, можда не бих пошао горе да спасавам Игора.
Брзо су узели мој РПК, дали ми аутоматски пиштољ и упутио сам се горе. Поштено речено, бојао сам се током успона на исту ту Орлову гору где је недавно погинуо митраљезац Андреј. Пењање није било лако. Падина је била прилично стрма и обрасла густим грмљем, али ми је на крају крајева управо то грмље спасло живот. Одозго је и даље викао Ас, дозивајући помоћ. Приближавајући се месту где се налазе рањени Игор и наш командир, видео сам Србина Симу како ми иде у сусрет. Јако сам му се обрадовао. И своју радост изразио сам узвиком – кад су Срби са нама, ништа страшно неће се десити. У том тренутку нисам знао да Симо напушта Аса и рањеног Игора. Србин је одлазио зато што га је наводно заболела стара рана на нози. Фактички се наш одред разилазио на све стране. На гори су остали командир, рањени Игор и Ваљериј Б. Како ми је потом испричао Ас, Ваљериј Б. је такође намеравао да их попут Сима напусти, али се видевши мене предомислио.
Пришавши ближе Асу, видео сам рањеног Игора бледог и сасвим беспомоћног. Био је рањен у ногу, у бедро, како се потом испоставило експлозивним метком. Био му је здробљен део кости. Поред је био Ваљера Б. Тада су га звали причало, пошто је добро говорио српски.